~ NAŠ CILJ ~

RAZVIJANJE NOVIH I UNAPREĐIVANJE POSTOJEĆIH VIDOVA ALTERNATIVNOG PORODIČNOG STARANJA O DECI (HRANITELJSTVO, USVOJENJE I STARATELJSTVO) U SKLADU SA PRINCIPIMA KONVENCIJE UJEDINJENIH NACIJA O PRAVIMA DETETA.

~ Više o programima ~

- I ja sam dete
- Podrška usvojiteljskim porodicama
- Usvojenje - roditeljstvo plus
- Mladi na porodičnom smeštaju
- Pomoć telefonom
- Klub hranitelja
- Baza podataka
- Jednake mogućnosti za sve
- Vodič za hranitelje
- Informator za stručnjake

Preuzmite brošuru Podrška telefonom u pdf formatu (1.1 MB).

~ Finansijska podrška ~

~ Usvojenje - roditeljstvo plus ~

Branka Radojević, psiholog, koordinator Programa podrške usvojiteljskim porodicama

Pravo svakog deteta je da odrasta u porodici koja ga voli, prihvata i izlazi u susret njegovim potrebama. Najbolje za dete je da odrasta u okviru svoje biološke porodice, a ako to nije moguće, usvojenje, kao trajni oblik zaštite, jeste sledeće najbolje rešenje. Usvojenjem dete preuzima prezime i sva druga prava kao biološko dete svojih novih roditelja, i u potpunosti može da izgradi osećanje pripadanja i zajedništva sa njima. Za usvojitelje, ono predstavlja drugačiji, ali jednako dobar način da se postane roditelj.

Odgajanje i negovanje deteta, bilo da je reč o biološkom ili usvojenom, pruža ogromnu radost, ali je istovremeno ozbiljan i zahtevan zadatak, i nameće dilemu kako biti dobar roditelj. A kada se preuzme roditeljska uloga, ne može se koristiti bolovanje i predah, jer deci smo neprestano potrebni. Otuda treba pažljivo doneti odluku. Usvojenje treba da bude jedinstvena odluka oba partnera, jer je u interesu usvojenog deteta da partnerstvo njegovih novih roditelja preživi roditeljstvo, tj. da se zajednica održi. Iskusni roditelji čija su se deca osamostalila, često upućuju idealizovane poruke parovima koji razmišljaju o roditeljstvu – dete učvršćuje brak, ne osetiš kada porastu, i slično. Retko će čuti dete u kući - haos u kući, iako ova rečenica dobro odslikava atmosferu u početnim danima kada dete dođe u porodicu. Dete iziskuje uspostavljanje novih uloga i drugačije prioritete. U periodu prilagođavanja novopečeni roditelji mogu da budu napeti i nesigurni da li dobro prepoznaju reakcije deteta, iznureni od novih obaveza i gustog dnevnog rasporeda, mogu da se pojave partnerski konflikti i gubitak bliskosti. Sve su to normalne pojave i prevazilaze se, ali jedno istraživanje ukazuje da se 7% brakova razvodi po dobijanju deteta, bez obzira da li je reč o biološkom ili usvojenom detetu. Par koji razmišlja o usvojenju ne treba suviše da odlaže donošenje konačne odluke, ne samo zbog ograničenja koje propisuje aktuelni Porodični zakon u pogledu godina usvojitelja (maksimalna razlika u godinama između deteta i usvojitelja može biti 45 godina), već i zbog činjenice da osnovni cilj nije da usvojitelji dobiju dete, već da dete dobije roditelje koji su sposobni da ga vole i neguju. Ulazak deteta u porodicu je tek početak intenzivnog odnosa koji bi trebalo da traje ceo život, i iziskuje puno ljubavi, energije i dobro zdravlje usvojitelja. Jedan od čestih mitova vezanih za usvojenje jeste da ono može pomoći parovima koji ne mogu da imaju potomstvo da se opuste, što će ubrzati dobijanje sopstvenog deteta. Međutim, mali razmak u redu rođenja dvoje dece, bilo da je reč o biološkoj ili usvojenoj, kod dece može da proizvede probleme tzv. tesnog gnezda zbog potrebe da imaju nepodeljenu pažnju roditelja, a kod roditelja izaziva opterećenje da istovremeno izađu ususret neodložnim potrebama dva deteta. Zbog toga, ukoliko žele da usvoje više dece, a deca nisu u krvnom srodstvu (braća i sestre od istih bioloških roditelja), usvojitelji ne treba da žure sa usvojenjem drugog deteta.

KO MOŽE DA POSTANE USVOJITELJ

Usvojitelji mogu postati parovi (bračni ili vanbračni), a samo u izuzetnim slučajevima pojedinci, jer je u najboljem interesu deteta da odrasta u potpunoj porodici. I sama deca koja su pitana, izjašnjavaju se da žele da imaju oba roditelja, jer se tako osećaju sigurnije. Prva stepenica je obraćanje centru za socijalni rad na opštini na kojoj par zainteresovan za usvojenje živi. Nadležni centar će informisati kandidate o potrebnoj dokumentaciji, i nakon toga pokrenuti proces procene podobnosti za usvojenje, uključujući i pripremu. Neophodan uslov da neko postane usvojitelj jeste da dobije pozitivnu procenu podobnosti. Cilj pripreme nije samo izbor onih kandidata koji mogu da izađu ususret potrebama dece, već i podizanje nivoa njihovih veština za roditeljstvo. Dodatno, proces procene i pripreme pokreće i samoprocenu kandidata i suočavanje sa sopstvenim osećanjima, da li je usvojenje najbolje rešenje za njih. Kandidati mogu odustati u svakoj fazi postupka, ali svakako pre nego što dete uđe u produbljeniji kontakt sa njima i emocionalno se veže. Budući usvojitelji koji su dobili pozitivnu procenu podobnosti, ulaze u Jedinstveni lični registar usvojenja koji vodi Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike, a čija je svrha da se ubrza i olakša postupak pronalaženja adekvatne usvojiteljske porodice za konkretno dete.

USVOJENJE - RODITELJSTVO SA POSEBNIM ZADACIMA

Jedan broj usvojitelja želi sebe da vidi samo kao roditelje i odbija da prepozna posebne zadatke i specifičnosti usvojiteljske u odnosu na biološku porodicu. Međutim, usvojitelji se suočavaju sa brojnim pitanjima, koja dovode u sumnju ispravnost ovog pristupa: Kada i kako reći detetu da je usvojeno? Kome reći da je dete usvojeno? Šta reći o biološkim roditeljima? Šta ako se dete raspituje o svom poreklu i poželi da upozna biološke roditelje?

Za usvojitelje je dobro da se suoče sa ovim i sličnim dilemama, kao i osećanjima bola i gubitka zbog nemogućnosti ostvarivanja biološkog potomstva, jer će tako postati otvoreniji za osećanja svoje dece koja su, takođe, doživela gubitak. Obezbediti detetu osećaj sigurnosti – trajan odnos i osećanje pripadanja, pomoći mu u izgradnji samopoštovanja, razvijati talente i interesovanja, zalagati se za njegove potrebe u vrtiću, školi, ponuditi dobre modele i ohrabrivati ga u formiranju odnosa sa drugom decom i odraslima - to su glavni lekovi koje usvojitelji treba da ponude.

KADA I KAKO REĆI DETETU DA JE USVOJENO?

Razgovore bi trebalo započeti što ranije, a sadržaj prilagoditi uzrastu deteta. Saopštenje nije trenutak, već proces koji zahteva kontinuiran dijalog deteta i usvojitelja, u skladu sa detetovom sposobnošću da razume i spremnošću da čuje. Najvažniji deo procesa jeste priprema usvojitelja. Usvojitelji treba da budu relaksirani, i da njihova sreća što odgajaju to konkretno dete nadvladava tugu što ga nisu i rodili.

Period od treće do četvrte godine se navodi kao najpovoljniji, ali istina je da nema najprikladnijeg vremena za početak - svaki momenat je pravi i treba ga koristiti. Važniji je način i ton diskusije – usvojitelj treba da kreira atmosferu u kojoj je razgovor otvoren i prirodan. Koristiti slikovnice i srećnu okolnost da su mnogi junaci priča koje se čitaju u tom periodu, takođe, usvojeni ili iz nekih drugih razloga ne žive sa biološkim roditeljima. Na predškolskom uzrastu priča treba da bude jednostavna i razumljiva. Svaki naredni period zahteva dublju proradu i nove detalje. Za malo dete ključno je da razume da je lepo biti usvojen i da je usvojitelj srećan zbog toga. Postavljaće jednostavna pitanja, a takvi treba da budu i odgovori. Da se ne bi stvarala konfuzija, biološku majku ne nazivati drugom mamom, već ženom koja te je rodila.

Pred polazak u školu treba pojasniti šta zapravo znači usvojenje i ojačati dete da ume da odgovori na pitanja okoline. Od osme godine dete potpuno razume prirodu svog porekla, pomalo tuguje što je, u tom smislu, različito od svojih vršnjaka i ima izraženu potrebu da o tome govori. Tada treba biti potpuno otvoren za razgovor i pustiti dete da nameće teme. Svako objašnjenje usvojitelj treba da propratiti porukama ljubavi prema detetu – da ga voli i da ga je želeo baš takvog kakvo jeste. Izbegavanje razgovora može narušiti odnos deteta i usvojitelja, dok se, suprotno, otvorenim dijalogom, ta veza učvršćuje.

KOME REĆI DA JE DETE USVOJENO?

Palčica, Pinokio, Pepeljuga, Snežana, Ivica i Marica, Edip - samo su neki od junaka priča i mitova koji su bili i deca bez roditeljkog staranja. Čak je i Aurora –Uspavana lepotica zbog kletve zle veštice morala da napusti roditelje i do svoje 18. godine živi na hraniteljstvu kod vila. Literatura i život nude pregršt sličnih primera.

Međutim, realnost je često frustirajuća za usvojenu decu i njihove nove roditelje, ne samo zbog neočekivanog načina na koji su postali porodica, već i zbog naše kulture koja je suštinski nespremna za netradicionalne načine roditeljstva: nema literature koja bi pomogla usvojiteljima u nezi i vaspitanju dece; zakon ne predviđa dodatno odsustvovanje sa posla ili materijalnu podršku za porodice koje usvajaju decu na kasnijem uzrastu ili decu sa posebnim potrebama; okolina nije pripremljena ili čak nema blagonaklon stav prema usvojiteljima i usvojenicima, a kao dokaz da je usvojenje još uvek pod velom tajne jeste da za njih nema razvijenih specijalizovanih servisa podrške.

Iako se deklarativno u našoj sredini usvojenje posmatra kao human čin, u konkretnim sitacijama usvojenici i usvojitelji često doživljavaju neprijatnosti. Vaspitači, nastavnici, medicinsko osoblje i drugi kojima je saopšteno da je dete usvojeno, često su zatečeni tom informacijom, i ne znaju tačno šta se od njih očekuje. Usvojena deca ne iziskuju nikakav poseban tretman i povlastice, već podršku u ostvarivanju svog prava na različitost. Dok se profesionalci u svim javnim sistemima koji se bave decom ne obuče kako da se postave prema deci raznih osetljivih grupa, usvojitelji treba da budu vrlo selektivni u saopštavanju činjenice da je dete usvojeno. Posebno ne treba deliti sa okolinom detalje koji se tiču biološke porodice i drugih informacija vezanih za poreklo deteta koji su im saopšteni pri usvajanju.

ŠTA AKO DETE POŽELI DA UPOZNA BIOLOŠKE RODITELJE?

Jedan od čestih, iako nerealnih strahova usvojitelja, jeste da se biološki roditelji mogu pojaviti i potražiti dete. Drugi, još prisutniji, jeste da će dete poželeti da upozna biološke roditelje.

Ovu potragu koja može da se intenzivira u adolescenciji, neki usvojitelji doživljavaju kao povredu i odbacivanje. Istina je, međutim, drugačija – mladima je potrebno da integrišu svoju prošlost i zaokruže identitet, odnosno, odgovore na pitanja: Ko sam? i Gde pripadam? Iz tog razloga, raspitivanje nije znak da ne vole usvojitelje, već da sazrevaju. Oni žele da znaju i shvate zbog čega nisu živeli sa biološkim roditeljima.

Deca imaju različite fantazije o tome zbog čega su napuštena. Obično smatraju da se to dogodilo jer su bila neprihvatljiva, prljava i loša. Za njihov razvoj je važno da izgrade pozitivnu sliku o sebi, a to je moguće jedino ako se činjenica da ne žive sa biološkim roditeljima ne prezentuje kao odbacivanje, a biološki roditelji ne etiketiraju kao loši, neuspešni, problematični. Biološke roditelje treba predstaviti kao normalna ljudska bića, sa svojim vrlinama i manama, odnosno, snagama i slabostima. Ne treba reći detetu - roditelji su te napustili, već zbrinuli, a čin odvajanja od deteta predstaviti kao njihovu zrelu i dobronamernu odluku.

Ukoliko mladi čovek želi da sazna dodatne informacvije o svom poreklu, usvojitelj ne treba da izbegava razgovor, već da ponudi da zajedno sa detetom potraži podršku stručnjaka u centru za socijalni rad koji raspolaže podacima o biološkoj porodici.

***

Usvojenje je po mnogo čemu, roditeljstvo plus. Usvojitelju su mogli da kažu ne i da ne postanu roditelji, ali su oni izabrali dete... Pored toga, usvojitelji se kao roditelji usočavaju sa posebnim zadacima, zbog čega je i njima i deci potrebna dodatna podrška i nepodeljeno prihvatanje od strane čitave zajednice.

KOME SE OBRATITI ZA POMOĆ

Stručnjaci se danas slažu da je osim pripreme, usvojiteljima neophodno ponuditi i specijalizovane servise podrške pošto zasnuju usvojenje, i to na institucionalnom i van-institucionalnom nivou. Za sada, naši usvojitelji se za pomoć mogu obratiti organima starateljstva - centrima za socijalni rad, a jedini van institucionalni servis podrške razvila je Asocijacija za alternativno porodično staranje o deci – FAMILIA, koja deluje u Beogradu. Adresa je Gundulićev venac 38/17, telefon 011/339-1282. (Program podrške usvojiteljskim porodicama podržavao je Fond za socijalne inovacije pri Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike, a finansirao UNDP.)

Parovi često imaju različite predstave kakvo dete žele da usvoje. Savet budućim usvojiteljima je da treba biti otvoren prema mogućnostima. Poznato je pozitivno delovanje porodičnog okruženja na decu koja su imala i vrlo nepovoljne uslove razvoja. Nije važno da li dete u potpunosti odgovara predstavi koju je unapred izgradio usvojitelj, već da li postoji slaganje sa konkretnim detetom pri susretu. A šta prepoznamo u detetu, to ćemo i razvijati - raste ono što se gleda. Opšte je prihvaćen stav da ispoljavaju više problema ona deca koja su usvojena na kasnijem uzrastu. Istraživanja ukazuju da ta veza nije tako jednostavna. Puno zavisi od iskustava deteta pre usvojenja, karakteristika samog deteta, a posebno od toga kakve usvojitelje je dobilo. Iz grupacije dece koja se mogu usvojiti, može se reći da nijedno dete nije nepoželjno za usvojenje!